Čija je naša planeta?
Oduvek sam volela prirodne nauke, obožavala sam da čitam o svim neverovatnim stvarima koje je priroda uspela da stvori na našoj planeti. Fascinantno je koliko mora i okeana ima, koliko živih organizama u njima, i kako to da se nalaze baš na mestima gde su. Ne možemo ni da pretpostavimo koliko je to organizama priroda stvorila, koliko tačno biljaka i životinja postoji baš u ovom trenutku u celom svetu. Ne možemo da znamo šta sve kriju dzungle Afrike ili najdublji delovi Tihog okeana. Za razliku od toga, jedna stvar bi trebalo da nam bude jasna. Priroda je stvorila čoveka. Mi nismo ovde došli prvi. Nismo vlasnici, niti nam je iko dao dozvolu da upravljamo svime što nas okružuje. Čovek jeste najinteligentnija vrsta na planeti, bez sumnje jeste. Zar ne mislite da bi baš iz tog razloga trebao da shvata šta tačno radi prirodi koja ga je stvorila? Planeti koja mu je omogućila život?
Nebitno je koliko godina imate, kog ste pola ili vere, i u kom delu sveta tačno živite, sigurno ste do sada bezbroj puta čuli za takozvane klimatske promene ili globalno zagrevanje. Ako volite da čitate i saznajete o tome, onda ćete kao i ja, čuti bezbroj teorija o tome ko je glavni krivac za sva dešavanja vezana za ovu oblast. Postoje dve grupe ljudi, jedna grupa koja veruje da je globalno zagrevanje samo prirodni proces posle kog će nastupiti ledeno doba posle kog će opet doći topliji period, i postoji druga grupa ljudi koja smatra da je čovek glavni krivac za povećanje temperatura širom sveta. Ako budete detaljni u vašim istraživanjima doći ćete do zaključka da su nekim delom, oba ova mišljenja tačna. I šta dalje? Ako smo dokazali da nismo glavni krivci da li to znači da treba da nastavimo ovako?
Moje lično misljenje je da čovek jeste kriv, da li u većoj ili manjoj meri, smatram da nije od velike važnosti u ovom trenutku. Međutim, moje mišljenje neće ubediti nikoga da prestane da radi nešto ako je siguran da će se bez obzira na to, klima i dalje menjati. Zato vam neću pričati o globalnom zagrevanju, neću vam objašnjavati kako ugljen-dioksid utiče na povećanje temperature, i kako se nivo okeana povećava zbog topljenja lednika na Arktiku. Isto tako vam neću reći da je korišćenje fosilnih goriva jedan od glavnih uzroka svemu navedenom. Pokušaću da vam objasnim nešto drugo zbog čega bih volela da više ljudi shvati da nije glavno pitanje ko je kriv i u kolikoj meri?
Hajde da zaboravimo na trenutak na klimu, hajde da počnemo od manjih stvari. Pogledajte oko sebe, pogledajte ulice, parkove, šume, pogledajte sva ta vozila na ulicama. Da li tako zamišljate da bi trebalo da izgleda? Da li bi ta šuma trebalo da ostane bez ijednog drveta? Da li se pikavci bacaju na sred ulice? Da li reka treba da ostane bez imalo čiste nezagađene vode? Da li treba da brinemo šta sve sadrži ta kiša koja zaliva naše bašte?
Naša planeta nije naše vlasništvo, pridev ,,naša,, ne označava neku svojinu, već činjenicu da je to jedini dom koji imamo, ali nije samo naš dom. Ova planeta predstavlja dom za sve biljke i životinje koje poznajemo, ova planeta predstavlja dom toj reci o kojoj ne vodimo računa. To drvo u vašem komšiluku nije tu da biste ga posekli, ta reka ne služi da u nju bacate stvari koje vam više nisu potrebne nadajući se da će ih voda odneti daleko, neće, neće moći jer je već prepuna i tudjih stvari, stvari koje pripadaju ljudima koji razmišljaju kao i vi. Zašto biste bacili taj papirić na ulicu, zašto ako se kanta za otpatke nalazi na samo desetak koraka. Zar ste toliko postali zauzeti, zar nemate vremena za desetak koraka? Gde toliko žurite? Šta radite u životu što vam je toliko bitno da ne stanete da razmislite da nećete moći da uvek uživate u onome što volite? Stroga sam, jesam, stroga sam zato što vidim kako bi moglo drugačije, i kako bi uspeli bez imalo muke. Zamislite da nisu iskrčene tolike šume, da životinje nisu morale da traže nova staništa jer ste njihova uništili, da rudarski kopovi nisu zahvatili tolike površine da su morali da izmeste čitava naselja i tako zauzeli druge, do tada netaknute predele. Zamislite da ta fabrika ne ispušta dim, da to vozilo koje je prošlo pored vas, ne ispušta nešto što nikako ne biste trebali da udišete. Mislite da je nemoguće? Grešite. Grešite ako mislite da možete doveka tako da se ponašate. Zamislite da se svaki stanovnik planete ponaša tako, jednog jutra biste ustali i ne biste imali gde da izadjete, vazduh bi bio toliko zagadjen da ne biste mogli da dišete, ne biste imali gde da plivate, sunčevi zraci ne bi više bili zdravi za vašu kožu, i ko zna da li biste imali načina da proizvodite hranu s obzirom da bi zemlja bila zagadjena svim onim otpacima sa kojima niste znali šta da radite. Zvuči nestvarno zar ne? Zvuči kao nešto što ne bi moglo da se desi jer je naša planeta tako velika da mora da bude nekog mesta koje je ostalo netaknuto i na koje bi mogli da se preselite. Rećiću vam iskreno, neće ostati nijednog mesta. Zagadjenja u životnoj sredini, obuhvatajući vazduh, vodu i zemljište postaju tako velika da su zapažena i na mestima gde čak ni ne žive ljudi. Toliko daleko smo stigli a i dalje ne vidimo šta radimo. Opravdanje nam je to da neke prirodne procese ne možemo sprečiti. Nema opravdanja, ne pričamo o prirodnim procesima, ne pričamo o zemljotresima ili erupciji vulkana. Pričamo o načinu života nas, stanovnika planete koji smo umislili da smo vlasnici. Moram da pitam, kad smo je kupili? Kad smo kupili ovu planetu? I od koga, kome smo se dokazali kao pouzdani pa nam je dozvolio da je imamo? Mi nismo vlasnici, mi smo samo jedan njen deo koji joj čak nije ni potreban. Planeta može bez nas, sunce može da nastavi bez nas, životinje mogu živeti bezbrižno u svojim staništima bez nas koji ih uništavamo, drveće može rasti u svim onim šumama koje smo mi iskrčili. A mi? Da li bismo mi mogli bez njih?
Hajde razmislite, zastanite na trenutak. Hajde danas za promenu pogledajte oko sebe. Pogledajte dokle smo stigli. Prestanite da buljite u vaše telefone, da delite lajkove za nešto što sami možete da uradite! Ustanite i pokrenite se! URADITE NEŠTO!
Marija Todorović, diplomirani geograf za zaštitu životne sredine
ISWA Scholarship Programme
SAVE THE KIDS! SAVE THE PEOPLE! SAVE THE WORLD!
Many of you have probably heard for Timothy Bouldry and ISWA Scholarship Programme, but there are even more people that never heard of it, and that is why I make this post.
For all of you that don’t know what this programme is about, here is a short introduction. At practically every dumpsite in the world you can find people scavenging for recyclable materials from waste. Statistics show the numbers of people informally working at trash dumps has risen to several million and among them are hundreds of thousands of children. Those kids literally live on dumpsites and finance themselves by searching for recyclable materials. The ISWA Scholarship Programme is focused on these kids. The programme searches for youths to take out of the dumpsites and place them into a school. The programme acts like a life couch for the children, follows their progress and searches solutions to help guide them into a better path. The ISWA Scholarship Programme currently supports 40 kids from Nueva Vida and La Chureca dumpsites in Nicaragua.